Znaci ovako, u 35km precnika imam 5 jezera "bogatih" saranskom ribom pa samim tim i saranom. Neki bi rekli strava, ali gledano s moje tacke gledista i nije bas tako... Sve su to jezera na kojima ima sarana ali u malom broju pa ga je samim tim i veoma tesko uhvatiti cak i u prolece-jesen a o zimi i da ne govorim! A kako sam imao par veoma losih iskustava (prosle nedelje sam se probudio izasao iz satora kad ono sneg do kolena!?!) pre svega zbog lose procene vremenskih prilika tj neprilika interesuju me vasa iskustva o pecanju sarana na "divljim vodama" konkretno:

Kada se saran pocinje aktivno hraniti i kad prestaje?

Kako nema mnogo sarandzija samim tim ne ubacuje se velik broj boila pa riba na njega nije "naucena" da li forsirati boile ili ici klasika secerac, glista?

Sinoc na Dunavu, 5 ujutru, voda je pocela da KLJUCA od ribe. Medjutim, na ponudjene mamce (a nas dvojica smo imali ukupno 6 stapova + plovak) smo ulovili jednu belu, dlanaru.

Imali smo u ponudi sve zive mamce koji se mogu kupiti...

Do cega je?

Šta kažu vaša iskustva ili neki naučno-istraživački rad?

Tekst preuzet sa internet strane Trofej.

Decenijama su šarandžije spokojno pecali lepe primerke na primitivan pribor i tradicionalne mamce. Ribe je bilo mnogo a ribolovaca malo. Bili su to prekaljeni asovi naoružani strpljenjem i iskustvom koji su, što je najvažnije, poznavali u „dušu“ navike dragog im protivnika. Nažalost, kako to već biva, pogrešna politika “unapređenja” sportskog ribolova učinila je da vode postanu zakrčene „ribolovcima“ bez osećaja (često i bez osnovne kulture) koji su iz vode vadili bukvalno sve što su mogli da zakače.

Ono što nisu mogli da zakače zatrpavali su tonama prihrane koja je trulila i odvlačila ribu stotinama metara od obale. Krenulo je razvlačenje udica lakim desantnim plovilima do nedostupnih tačaka. Hranjenje po sistemu “džak na dan” postalo je običaj. Na kraju se desilo neminovno, ribolov je postao mučenje, a šaran je instiktivno počeo da se sklanja na nepristupačna mesta, gde se malo ko odlučivao da pokuša.  

SRBIJA MESI

Nekako sredinom osamdesetih slabašni odjeci sa britanskih ostrva ulili su novu nadu. Momci sa golf-kapicama, uz obavezni lagani osmeh na uglovima usana, držali su šarančine veličine starinskih perjanih jastuka iz bakine radionica. Iz usta čudovišnih riba, od kojih su neke imale i preko 30 kg, virile su šarene kuglice končićem privezane za udicu. U vrlo vešto zakukuljenim tekstovima moglo se razaznati da su to otprilike valjci VII generacije i da se zovu bojili. Naravno, vešti ostrvski biznismeni nisu nikako hteli da otkriju recepture pa su lutanja bila neizbežna. I...

Šarandžijska Srbija počela je da mesi! Materijal od koga su se mogle napraviti tone svadbenih torti završio je u vodi. Razvodi brakova i teške psihičke traume su bile logična posledica, jer rezultati nisu opravdali očekivanja, a i tanki budžeti su učinili da mnogi odustanu na samo korak od uspeha. A nije bilo velikog Roda Hačinsona da kaže da bojili i nisu neka naročita revolucija, kakav je zapravo sam način montaže na dlaku. Živeli smo u mraku. 

http://www.trofej.info/images/Ulovi/rekord-garasi-1.jpg

I sam sam prošao kroz (pre)ranu boili-fazu. Uspeo sam čak i da uhvatim par manjih šarana, ali mi je to pošlo za rukom na manjim vodama sa slabijom populacijom malih ciprinida. Na velikim vodama sam prolazio tanko. Nije bio problem u samoj bojili, nego ja nisam tada imao dovoljno vremena da eksperimentišem u kontinuitetu. (Đole je 29. oktobra 2011. na Garaškom jezeru ulovio i vratio u vodu rekordnog šarana ljuskaša težine 26 kilograma i 620 grama i dužine 93 cm, ovog na slici – op. ur.

50 METARA TIŠINE

Kako smo napred konstatovali, na većini voda kukuruz, hleb i slično predstavljaju najčešći jelovnik šarana. On rado jede žitarice, naročito ako su sveže. Problem se javlja kada počne nekontrolisano prihranjivanje. Tada kukuruzni tepih počne da truli, a pošto je za truljenje preko potreban kiseonik, okolni slojevi vode postaju deficitarni istim. Pošto klopa u „gasnoj komori“, naš bucko u laganim zamasima napušta hranjenu zonu. Ubeđen sam da je ovo uzrok pojave tzv. „letnje rupe“, kada je šarana stvarno teško uhvatiti na prosečnim mestima.  

Ako smo sve ovo apsolvirali, zaključak je jasan: moramo pecati na mestima bez mnogo gužve. Možemo se odlučiti za teško pristupačne terene (ukoliko ih ima na našoj vodi), ali se mogu odlično pokazati i mesta „gde je zadnje dve godine slabo radilo“, bez obzira što su udaljena samo 3 metra od dobrog asfaltnog puta. Znači, tražimo pedeset metara tišine da kreiramo svoj lični mikrokosmos. Razradićemo tri tipične od „n“ mogućih varijanti.

http://www.trofej.info/images/Dubinka/mamac/saran-kukuruz.JPG

Varijanta 1. Za razliku od dobrog dela obale vaše omiljene vode koji je pitom i urbanizovan, jedan deo se odlikuje jako strmom obalom zaraslom u džunglu koja se jednim delom prostire i pod vodenom površinom. Prilaz je moguć stilom Zagor-Te-Nej (preko lijana i granja), ili korišćenjem sitne alpinističke opreme.

Varijanta 2. Dubina 80 cm, trska, šaš i panjevi. Ponegde par kvadrata slobodne vode. Kolege koji u trku prolaze ka pravim (čitaj: dubljim i čistijim) mestima, gledaju vas sa mešavinom podsmeha i sažaljenja („tu nema ribe, kolega“).  Videćemo, kolega.

Varijanta 3. Samo srce vašeg najposećenijeg revira. Montirali smo se između dve od 126 šarandžijske ekipe na tom reviru. Od leve ekipe, koja tri puta u toku dana isplovljava sa crnom zidarskom kofom do 110 m udaljenih bova, odvaja nas mali zaliv obrastao šibljem i simpatičnih 30 metara. Desnu ekipu (koja dejstvuje na bednih 95 m) oterala je na kulturnih 50-ak metara zla kob strme, lepo uređene obale na kojoj, nažalost, nema dovoljno placa za montiranje šatora sa osam soba.

Naravno, i leve i desne komšije vole da urlaju kao besni. Naravno, sve vam je jasno. Pod uslovom da se ponašamo tiho i staloženo, neko od ovako odabranih mesta će omogućiti da lovimo u nekoj vrsti šaranskog utočišta. Čak će se na takvim mestima, ako ga ne uznemirimo, ponašati vrlo prirodno, odnosno kretaće se i hraniti u neposrednoj blizini obale.  

NE TABANAJ!

Ovim je automatski rešen i problem prihranjivanja, jer na maloj distanci možemo precizno plasirati vrlo male količine prihrane na željenu lokaciju, bez rizika da prehranimo ili poplašimo opreznog šarana. Takođe, u zavisnosti od ritma ishrane, možemo ponavljati prihranjivanje više puta u toku dana. Isto ćemo postupiti i ako primetimo da nam druge manje ribe razvlače prihranu, što se da primetiti po laganom titranju strune.

Lično praktikujem da mesto prihranjujem četiri puta dnevno sa po pola kilograma kuvanog kukuruza (na vodama gde ima cverglana i mnogo malih ciprinida) odnosno, mešavinom kukuruznih žitarica - kukuruz, pšenica, ječam, raž + prekrupa (na siromašnim vodama). Ovaj režim važi za lov dubinskom metodom. Kako odraniti?        

Na neposećenim mestima (varijanta 1) nema ništa jednostavnije. Šaran se često kreće na samo pola metra od obale, jer ničim nije uznemiren. Odmah po dolasku na mesto treba baciti par šaka prehrane, a zatim pristupamo pripremanju pribora. Postavimo stoličicu, sednemo i rasporedimo oko sebe a na dohvat ruke sve potrepštine (meredov, predveze, kutiju sa olovima, čuvarku, mamce... pivo!). Bez obzira da li lovimo ispod samih nogu ili podbacujemo pod obalu levo ili desno, osnovna stvar je biti savršeno miran i statičan. Dovoljno je odroniti par kamičaka ili malo potabanati obalom pa da poplašimo sve potencijalne mušterije. Ukoliko ne možemo da podnesemo nepomično sedenje, treba se izmaći što je moguće dalje, a da ipak još uvek vidimo štapove, pa se možemo malo komotnije ponašati. Ako nismo zadovoljni jednim ulovljenim šaranom dnevno (makar bio i kapitalac) savetujem da prihranjujete bar još jedno mesto, jer kad izvadimo šarana ispod samih nogu (ili ne daj bože, izgubimo ribu) šanse da se udarac ponovi u narednih par sati su minimalne. Pošto smo sve ovo ispoštovali, da kažem da se na mestima ovakvog tipa mogu dobiti zaista pravi kapitalci, dok su primerci od 3-6 kg relativno redovna pojava (naravno ako u vašoj omiljenoj vodi ima dovoljno riba). 

U SRCU KOROVA

Na pozicijama prepunim krša (tip 2) šaran se oseća kao svoj na svome. Hrana + zaklon predstavljaju najbolji spoj. Ovde nije problem zakačiti ribu. Problem je izvući je!

Kada biramo poziciju sa koje ćemo zabacivati, moramo razmotriti na koju će stranu šaran odprilike povući kada ga ubodemo, gde ćemo voditi borbu i na koju stranu ćemo ga izvući. Kada se mozaik bitke sklopi možemo prihraniti mesto. Dobro je prihranjivati i par dana uoči prvog pecanja, po sistemu „pola kile u trnje - kilu ispred trnja“. Tako ćemo šaranu omogućiti da razbije nepoverenje prema našim mamcima, a pošto nije uznemiren izlaziće iz zaklona bez problema. Kada dođemo da pecamo dovoljno je baciti po šaku do ivice vegetacije i ispred, i zabaciti udice na udaljenost od bar 2-3 m od krša. S obzirom da lovimo u plitkoj vodi podrazumeva se da nećemo stajati uspravno i tutnjati po obali, ako želimo da privedemo po neko „prasence“. Sedimo mirno, uzmimo i privodimo neoprezne. Povremeno „prskanje“ sa po pola šačice kukuruza neće biti na odmet.

Uh, umalo da zaboravim, na ovakvim mestima ne smemo ni slučajno sebi dozvoliti luksuz da ulazimo u vodu da bi čupkali i seckali neku stabljičicu ili panjić, koji nam eto smeta. Svako narušavanje staništa šaran će kazniti bekstvom u samo srce korova iz koga ga možemo očekivati na staroj lokaciji eventualno sledeće godine. Znači, ako nam te sitnice baš smetaju bolje da promenimo mesto i nađemo neko koje nam više odgovara. 

DOK KOMŠIJE VESLAJU

Mala oaza u pustinji uma (varijanta 3) pruža nam mogućnost da podržimo šarana u njegovoj praiskonskoj težnji da priđe obali. Što je komšiluk bučniji - šanse su nam veće. Još ako napipamo kakvo podvodno uzvišenje, ili greben (uz par grana)... Uh!

Normalno, ne treba biti nerealan pa očekivati da će šaran prići na dva metra od obale (mada i to može da se desi noću), ali na 15-ak metara može da se radi samo tako. Pošto je to u dometu junačke desnice, možemo hraniti kad i koliko nam je volja (čak i noću!), a bez da pravimo kojekakve kugle i slične pljašteće objekte od kojih šaran, kada ih čuje, traži spas u šumarcima na drugoj obali. Prednost nad konkurencijom je i u mogućnosti da zabacimo bez problema sa veoma lakim olovima (koja ne bućkaju previše) i po najvećoj olujini, kada riba na jako napadnutim vodama ume ponekad odlično da radi (posebno u periodu jul-avgust).

Prihranjivati treba sa po par šaka, više puta u toku dana (i noći!), tako što se manje zrna grupiše na samo mesto gde će ležati udice, a više se raspe okolo da bi oprezni šarani mogli prvo malo da klopaju - da se okuraže, pa i da potroše malo energije tražeći još. Trebalo bi, takođe, loviti sa što manje struna u vodi (štapova na obali) jer ćemo manje plašiti ribu, a lakše ćemo moći da ispratimo i iskontriramo sve udarce, koji često znaju da budu jako kilavi, iako možda potiču od pravog kapitalca. Na sve nagoveštaje udarca uzvratimo blagovremenom kontrom i bićemo iznenađeni učinkom. A ako promašimo, lako ćemo, za 30 sekundi, ubaciti udicu na isto mesto. Joooj lepoteee! A komšije veslaju li, veslaju...

PRIPREMA PRIHRANE

Svako ko je lovio šarana bar dvaput, zna kako se kuva kukuruz i slično zrnevlje. U načelu prosta stvar. Ali svaki šarandžija ima neke svoje male tajne za pripremu omiljenog mamca. I svi tvrde da je njihov sistem najbolji!? Jedni ga kuvaju dok se sasvim ne raspadne, drugi pak koriste suvi stari kukuruz, koji buše burgijom da bi ga natakli na udicu. Ja obavezno kuvam kukuruz, jer je tako lakše varljiv, i to na laganoj vatri oko sat i po, dok ne nabubri toliko da spoljna opna počne da puca. Ukoliko pravim miks, u zadnjih 45 minuta kuvanja dodajem pšenicu, raž, ječam i slično, da se sve zajedno prokuva. Dosta sam probao sa raznim mirisima (istina, nisam koristio najbolje i naskuplje atraktore) ali nisam primetio neku bitniju razliku između „parfimisanih“ i natur zrna. Verujem da se pored jednog, ili dva vrhunska, proizvođača „mirođija“ za šarana, švercuje mnogo prevaranata koji prodaju „šećernu vodicu”. Čak mislim da od prirodnog mirisa nema boljeg - pa i onda kad zbog stajanja malo „pisne“ nakiselo. Kukuruz čuvam u kantici u tečnosti u kojoj je skuvan i odatle biram cela, krupna zrna za mamčenje udica. Ostatak ide u vodu - može solo ili sa vezivom od blata, prekrupe ili kuvanog kačamaka. Kada je to gotovo krećem sa slaganjem artiljerije. 

O SITNOJ OPREMI KOJA ULOV ZNAČI

Namerno sam odabrao ovaj podnaslov jer mi se čini neumesno da u jedno ovako blesavo vreme predlažem nekome da kupuje nov pribor i tako sahrani više stotina evra koje, uzgred budi rečeno, nekome (kao i meni) predstavljaju poslednje rezerve.

Predpostavljam da svaki šarandžija ima svoje najdraže (i jedine) štapove i čekrke sa kojima su se već srodili i prošli sito i rešeto. Često dobro poznavanje opreme koja nam je na raspolaganju i njenih mogućnosti znači više u borbi sa kapitalcem nego nov pribor sa kojim nismo prošli mnoge situacije. Čerez toga ću se više zadržati na nekim sitnijim delovima pribora, koji se ponekad pokažu bitniji za dobar ulov, od skupih štapova i čekrka.                     

Kao predstavnik generacije šezdeset i neke, prebacio sam preko glave mnoge reforme i revolucije, pa me tako zakači i tehnološka revolucija ribolova na ovim prostorima, negde još krajem osamdesetih. Tvrdokorni balkanski tradicionalizam je tada morao da ustukne pred najezdom tehničkih novotarija, kako sa zapada tako i sa istoka. Ne znam kakva sve čuda nisam isprobao, ali je vreme, kao jedini nepristrasni sudija, učinilo da neke stvari zažive, a neke ne. Da krenem redom.  

PRIVEZAN ZA VRBU

Strune su u zadnjih 25 godina doživele neverovatan napredak. Poslednjih godina tržište je zatrpano gomilom proizvoda koji poseduju spektakularnu nosivost u odnosu na prečnik (monofil 0,25 mm i do 8 kg). Probao sam i ustanovio da, kao i svi noviteti, i ovi boluju od niza dečijih bolesti. U početku su ove strune stvarno jake, ali nakon par ulovljenih riba počinju da pokazuju znake starenja - habaju se, postaju krte itd. Uz to su i vrlo krute, pa skaču sa špulne kao jarci, a vezivanje čvorova je priča za sebe.

Zaključak glasi: najbolje je loviti sto puta proverenim strunama do 0,30 mm,  koje su nešto skuplje, ali su trajne i imaju odlične performanse. Debljinu strune birajte prema zahtevima situacije (na čistim mestima 0,25-0,30 puna kapa, a u panjevima i Englezi rade sa 0,45-0,50 mm).

Sa tanjim strunama se lakše zabacuje (osobito mali tereti), lakše se zatežu i potapaju, a uživanje u drilu je veće. Međutim, često je bolje biti malo grublji u borbi nego da riba ostane negde dole čvrsto privezana za vrbu - tu joj spasa nema. Slobodno se odlučite za deblje najlone, gde je to potrebno, jer zahvaljujući jednom izumu iz oblasti predveza, šaran će uzeti udicu i na struni nosivosti do 20 kila, a bez podozrenja. 

SRPSKO OTKRIĆE  

Promućurni Englezi su pre nešto više od dve decenije „provalili“ da šaran na napadnutim vodama počinje da ignoriše mamac zbog toga što je postavljen na krutu i debelu najlonsku strunu. Odgovor na taj izazov bila je serija pletenih struna firme Kryston koje su bile znatno tanje od monofila iste nosivosti, a pritom mekane kao svila. Udice su se na to vezivale kao od šale, a čvorovi su se prosto sami pakovali. Ali avaj, cena je bila astronomska. No na scenu stupaju promućurni Balkanci! Otkrivaju tek iznedrene bisere iz blinkeraške industrije - pletenice. Još veća nosivost, a cena dosta niža. U nekim  prodavnicama seku na metar - buum! Odmah probavam i... To je to! Zalud suze britanskog proizvođača i tvrdnje da ove pletenice cepaju šaranu usta. Uzgred budi rečeno, usta će se cepati i monofilom ako ribolovac vuče kao sivonja. Ovako jedina iscepana usta poseduju Britanci - od plakanja. Najzad mogu da pecam „četvorkom“ a da se ne mislim da li će se čvor odvezati u odsudnom trenutku. 

KUĆNE ČAROLIJE

Jedina mana upletenih predveza je njihova sklonost ka mršenju oko osnovne strune. Ovo rešavamo tako što koristimo olova sa cevčicom, ili iznad običnog olova (protočnog) montiramo 20-30 cm bužira (u zavisnosti od dužine predveza), koji fiksiramo štoperom da ne beži od olova. Olova sa cevčicom se prodaju u raznim bojama i oblicima (okrugla, valjkasta, pljosnata, raketa itd.) i težinama i do 150 g - za parabolike od 3,5 lb. Dobro će odraditi i naša stara šestougaona, pod uslovom da su adekvatne težine.  

JAPANSKE ČIODE

U svetu udica ima raznih čioda. Stotine boja i oblika služe da uhvate ribu, ali i ribolovca. Ne treba zaboraviti osnovne kriterijume za izbor. Prava udica za šarana treba da bude čvrsta, lagana i besprekorno oštra. Dobro bi bilo da umesto pločice za vezivanje ima alkicu. Veličinu biramo prema veličini mamca i očekivanog plena, oblik prema načinu montaže. Ako lovimo sa kukuruzom direktno montiranim na udicu, odabraćemo model sa kraćim vratom i širim kolenom, na koju ćemo moći da postavimo dva krupna zrna a da vrh pristojno štrči i omogućava ispravan ubod. 

http://www.trofej.info/images/Dubinka/mamac/boila-kukuruz.JPG

Za montažu na dlaku najbolje su udice sa nešto dužim vratom i pravim vrhom koji može biti tik blago savijen prema spolja. Treba pomenuti da zbog samog načina na koji se mamac postavlja udica može (i treba!) biti znatno manja nego da je mamac na njoj. Pritom treba da je vrlo jaka - da se ne bi slomila ili ispravila. Zbog toga za ovaj stil preporučujem renomirane ostrvske i japanske firme. Vežite “čvor bez čvora” i ne bojte se. 

BEZ FILOZOFIJE

Ako lovimo fiksnim olovom a šaran oprezno uzima, treba ići na kraće predveze, a ako koristimo klizeća olova i pratimo ugrize na struni (najpouzdaniji metod u danima bez mnogo vetra) možemo koristiti duže. Iznad virble na osnovni najlon navlačimo olovo i montiramo cevčicu (ako je nema) koja sprečava mršenje. Sad je sistem spreman za zabacivanje. Treba ga samo naoružati parom zrna (može i jedno). Ako se odlučimo za dlaku, zrna nižemo iglom s kukicom, a ko stoper možemo iskoristiti običnu travku, ili komadić bužira. I to je sve. Kad se pogleda, i nije neka filozofija. Sve dobre stvari na svetu su u principu vrlo proste. Razmišljajte, kombinujte klasiku sa novim rešenjima i probajte svašta.

Đorđe Stanić

Ovo je slika koja pokazuje kako moze da bude velikih problema ako pecate blizu trske,rogoza,trave,granja itd.

U samom pocetku pecanja na Sarulestiju gde smo pecali imali smo tj Jovan, plato sa pocetkom od 300m daljine i ide ukoso u desnu stranu pa do nekih 450m.Plato je na dubini od 0,7m i opasan je skroz sa rogozom i retkom trskom i izgledao bukvalno kao ostrvo.

Pecalo se tik uz trsku sistem save kopca i olovom od 200gr i 150gr.Pri pecanju sarana i dizanjem stapa u vis a olovo ostaje na sistemu, riba je uvek odlazila i trsku,rogoz i pravila snop gde se okrenula par puta kao na slici i oslobodila se udice.Jova je pricao samnom o tome problemu i dao resenje koje ce da oproba.Sam gornji deo osiguraca kopce je stavio samo na vrh.Kad je saran povukao sistem, olovo je spalo i saran je uvek odlazio desno od ostrva  u dubinu.

Moguce je da u trenutku zabadanja udice u usta sarana,kad pocna da mlati glavom i kad nema otpora kao da se zbuni i odlazi u dubinu dok cim oseti olovo zeli da se oslobodi udice i trazi prepreku koja ce mu to  omoguciti.Spadanje olova je dosta skupo a kao zamena mogu da budu kamenje na gumici.

Jedan savet ako se nadjete kod nekog granja ili takvih prepreka pa se moze oprobati ova tehnika koja je dala rezultat.

Iskustvo stečeno tokom prethodnih ribolovnih pohoda i umeće tumačenja faktora na terenu, doprineće razvoju vašeg šaranskog „šestog čula”.

Iako se ovaj članak odnosi na velike francuske revire, siguran sam da ćete ponešto iz njega moći da primenite na vaše lokacije i vaš način pecanja. ja sam se u proteklih nekoliko godina zaljubio u ta vetrovita, unutrašnja mora (velika jezera u Francuskoj) i zbog toga sam usmerio sve svoje napore ka ovim vodama.

Jednostvano volim izazove i upuštanja u ekstremne uslove, koji se često mogu sresti na revirima u Francuskoj. Uživam da pecam u netaknutom okruženju divlje prirode a ne zaboravimo ni lepog i često nikad uhvaćenog šarana.

Dakle, pričam o mestima kao što su lac de la Foret d’orient ili chantecoq, a ne mali veštački komercijalni ribnjaci, koji sve više i više ulaze u modu. mene nikad nećete videti kako pecam na obalama takvih mesta.

Ponekad može biti strašno obeshrabrujuće ako stojite na obali gledajući u ogromno prostranstvo vode, znajući da šaran može da bude bilo gde, ali znajte da postoje određeni faktori koji određuju njegovo ponašanje i oni će vam pomoći da nađete mesto na kojem imate najviše šansi da ga uhvatite. Hajde sad da razmotrimo one faktore koji uglavnom označavaju razliku između ugriza i blagog nagoveštaja. 

Upoznajte vodu

 Šta čini vode kao Orient velikim? ipak je komparacija veoma relativna. Što je veća površina, veća je šansa da šaran bude dalje od vašeg mamca, tako da je lokacija veoma bitna.

Na manjim vodama je moguće prošetati oko jezera pre nego što se smestite. jeste li pokušali da se prošetate oko kakvog većeg jezera? Trebalo bi vam više od dana. bilo kako bilo, nekako morate da locirate šarana. Znam da vam neće mnogo pomoći ako kažem da iskusni pecaroši imaju šesto čulo za njegovo pronalaženje. Šesto čulo podrazumeva iskustvo i faktore koji su igrali ulogu na prethodnim pecaroškim pohodima.

Pre nekoliko godina nije bilo tolikog pritiska na vodu na jezerima poput orient ili chantecoq. Šarani su se ponašali veoma prirodno i lako su se mogli spaziti kako na raznim mestima iskaču iz vode ili se prevrću, i tada je lociranje bilo mnogo jednostavnije.

Tokom poslednjih godina ređe ih viđam kako se bacakaju. ovo defi nitivno znači da je pronalaženje ribe komplikovanije. 

Bitan faktor je vetar. Šaran prati vetar i voli obale o koje se talasi odbijaju, čineći vodu skoro čokoladno braon boje. ovde šaran pronalazi mnoštvo hrane a voda je puna kiseonika.

Bitan faktor je i visina vode. Tokom proleća vodostaj je obično visok i delovi obale, pa čak i okolne šume su pod vodom. s jeseni vodostaj je nizak, jer se jezero isušuje da bi se proverila brana.

Dok je proleće, šaran se hvata u blizni, dok traži hranu na poplavljenim obalama. prema tome, greška je automatski zabacivati u daljinu. Na mestima kao što je naprimer chantecoq, retko viđam pecaroše da pokušavaju da pecaju uz ivicu jezera, što je, po mom mišljenju, velika greška. Tokom jeseni šaran se može uhvatiti na bliskoj udaljenosti, ali mnogi više vole da zabace u daljinu... Za ovo zaista nema logičnog objašnjenja.

http://revirisrbije.com/sites/default/files/slike/izdanja/reviri-srbije/01/12.jpg

Šaranska logika

Tokom jeseni šaran je sklon da se povuče u široko područje duboke vode gde će temperatura jezera ostati približno jednaka tokom cele zime. ovo je prvi i osnovni obrazac: tokom proleća su bliže obali, a s jeseni dalje. sa ovim na umu možemo da potražimo odgovarajuću lokaciju.

Lokacije se mogu klasifi kovati u dve grupe. prva je strategijska, na primer tačka na ulazu u zaliv, druga je osobinska - mesto sa specifi čnim podvodnim osobinama ili izvorima hrane.

Ono što tražimo je ili mesto gde ćemo slučajno naleteti na šarana, pre ili kasnije, ili mesto na kojem se on duže zadržava zbog obilja hrane. ishrana riba na velikim francuskim jezerima je uglavnom uslovljena rečnim rakovima. rečni rak voli šljunkovita dna pošto im kamenje pruža sklonište preko dana. Dobra skloništa su i panjevi drveća. pomoću sonara je moguće locirati panjeve bez imalo muke. Ako je područje puno panjeva, budite sigurni da su tu i rečni rakovi a zasigurno ni šarani nisu daleko.

Konfi guraciju čvrstog dna možete ispitati pomoću sonara ili pomoću bućke. ako je zona koju želite da ispitate pomoću cevi predaleko od obale, možete koristiti olovo pričvršćeno za neki obloženi gajtan i sa čamca opipavati dno. To i ja često radim iako posedujem sonar.

Ako već ne možete naći područje sa zanimljivim dnom, moraćete da potražite dobro mesto za presretanje.

Razmislite gde bi šaran mogao da bude. Ja obično pokušavam da pecam uz vetar (kad god mogu) pošto šarani prosto obožavaju uzburkanu vodu koju vetar nanosi na obalu. Nikad ne pravite grešku postavljajući od početka sve štapove na jedno mesto.

Čitanje vode

Imam utisak ponekad, da mnogi pecaroši misle da je na velikim francuskim revirima nemoguće posmatrati šarana kao što se to može na manjim, penjući se na drvo. To nije istina. Naravno, ako ceo dan sedite u svom šatoru, gledajući povremeno u vodu, retko ćete videti ribu, pogotovo u područijima vode pod pritiskom. po mom mišljenju, ako znate da blagovremeno primetite ribu, to će vam zasigurno pomoći da tačno čitate vodu.

Prošle godine sam proveo većinu vremena na chantecoqu tražeći ribu, bez pravog pecanja. posle malo veslanja uspeo sam da pronađem grupu velikih šarana koji se hrane u plićaku, u blizini potopljenog drveća. Kako je nivo vode već opadao, odlučio sam da pružim priliku ovom mestu kroz četiri nedelje kad pristup obalama bude bio moguć. Tokom tog boravka prijatelj i ja smo bili nagrađeni lepim ulovom. očigledno je da verovatno ne bih ni pecao na ovom mestu da tu nisam video ribe tokom ranijih dolazaka.

Poučna priča

Na kraju bih voleo da vam ispričam kratku priču, koja po mom mišljenju pokazuje od kolike pomoći može biti ako dobro poznajete vodu i njene stanovnike.

Prošle godine, krajem maja, zazvonio mi je telefon. Zvao me je prijatelj koji je u to vreme pecao na chantecoqu. on i njegov drugar su menjali pozicije dvaput u protekla četiri dana a opet dosad nisu ništa uhvatili. Želeo je da zna da li se možda sećam neke pozicije odakle vredi pokušati. pitao sam ga kakvi su uslovi, visina vode, pravac vetra, vreme i slično. Kada sam dobio informacije koje su me interesovale, imao sam predstavu stanja jezera u to vreme, te sam mu rekao da pokuša sa jednog određenog mesta. ja nikad nisam pecao na njemu, ali sam proveo određeno vreme posmatrajući ga godinu dana ranije i na osnovu onoga što mi je prijatelj saopštio preko telefona, mesto je bilo idealno. To je jedan miran, plitak deo, jedan od onih koje pecaroši obično ignorišu, a ja sam bio veoma siguran da će ga šaran tad posetiti, pošto je plitka voda bila topla od sunčevih zraka.

Verovali ili ne, sutradan u šest je telefon ponovo zazvonio. bio je to prijatelj koji me je juče zvao. pred zoru, on i njegov kolega su za 30 minuta izvukli dva šarana od 23 i 19 kg sa mesta koje sam im preporučio.

Dok su nameštali mamce, videli su brojne velike šarane kako plivaju između trski. možete samo da zamislite kako je moj drugar zvučao tog jutra. bio sam veoma srećan zbog njih, ali i sebe, jer sam sa 500 km udaljenosti, pravilno pročitao jezero. molim vas da me ne shvatite pogrešno, nisam ispričao ovu priču da bih se hvalio! verujem da je to dobar primer da pokaže koliko može biti korisno i od pomoći kada poznajete jezero i njegove stanovnike. Najbolji način da upoznate neku lokaciju je da posmatrate šta se na njoj događa što češće možete. Zato pazite na vodu i ne zapostavljajte ivice i obale.

Christian Finkelde 

- See more at: http://revirisrbije.com/tehnike/%C5%A1aranski-ribolov/pecanje-na-velikim-vodama#sthash.MnOKr3pK.dpuf

Treba da hranim mesto koje se nalazi bukvalno po sred glavnog toka. Sve to ne bi bio problem da tok nije ozbiljno jak i da kugle ne mogu da prodjubjer ih odgura Dunav. Camac nemam, a treba da izbacim ploce sa hranom i zemljom na 70 -90 metara. Ima li ko predlog?

Takodje,ako se nekome pokazala neka komponenta kupovna ili domaca da pravi dobar signal koji sarana dovlaci na mesto hrane brze od ostalog...nek javi ovde ili na pm...molim vas samo iskustva sa Dunava,ne sa jezera.

znaci na nasu vodu imamo problem sa veliki broj rakova.

kada zabacimo mamce na dubinu do neki 6-7 metara mamce na dlaku nema za 15 do 20 minuta,ako hranimo masivno sa praskastom hranom sa starog kukuruza i sa boilom,rakove odma staju na hraniliste i pocinu sa cistenem.

pokusavali smo sa mnogo tvrdije boile ma sa tvrdi stari kukurus ma sta sve ne ,on sve jede redom. i nakon nekih 20 minuta cekamo na prazne dlake.(udice).

zelim zatraziti od vas iskusnije kolege ako uopste postoi neko resene za ova napast za nas sarangije.

Trogodishnji saran otprilike 1,5 kg moze pojesti 80.000 dafnije u toku 24 sata(tako da ko se misli dal ce pojesto 100 boila evo reshenja)

Boje koje saran najbolje raspoznaje(misli se na boilu) do dub od 3 metra su crvena braon i zuta.

Amino kiseline-saran je u stanju da oseti jedan trilioniti deo amino kiseline u vodi,svaka promena reaguje na dobro il loshe.Tako da treba znati koliko i kada.

Aroma saran je u stanju osetiti nedipovane boile u daljini od 700 met(toliko im bio dugacak bazen)mozda i vishe a tek dipovane tako da treba i na to da se pazi gde kad i kako